Rođen je 15. januara 1958. godine u Sarajevu.

 U Beogradu je završio osnovnu školu i gimnaziju. Diplomirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu, na katedri za kliničku psihologiju u oblasti socijalne psihologije. Kao student aktivno učestvovao u opozicionim aktivnostima i u formiranju poluilegalnog Otvorenog univerziteta. Zbog opozicionog delovanja početkom osamdesetih godina prošlog veka bio je hapšen i osuđen na zatvorsku kaznu. 

Pre nego što je počeo da se profesionalno bavi politikom, radio je kao novinar na radiju Index 202, kao profesor psihologije u Prvoj beogradskoj gimnaziji i kao istraživač u naučnim projektima na Institutu za psihologiju. Bio jedan od osnivača i prvi direktor Centra za razvoj demokratije i političke veštine, osnovanog 1997.godine. Do 2002. godine je radio na uspostavljanju regionalnog sistema političke edukacije u zemljama Jugoistočne Evrope i na političkoj edukaciji unutar Demokratske stranke. Od 2003. godine predaje politiku i advertajzing na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. 

Postaje član Demokratske stranke 1990. godine. Obavljao je funkcije sekretara Glavnog odbora i potpredsednika Izvršnog odbora Demokratske stranke. 

Od 1994. godine bio je republički poslanik i član Odbora za nauku i tehnologiju. 

Od novembra 2000. godine do juna naredne godine, u prvoj demokratskoj narodnoj vladi, bio je savezni ministar za telekomunikacije. Kao ministar telekomunikacija Boris Tadić je prvi pokrenuo izradu modernog zakonodavsta i reforme telekomunikacionog sektora. Tokom ministarskog mandata inicirao je formiranje prvih regulatornih tela u oblasti telekomunikacija i izradu strateških dokumenata za razvoj infrastrukture neophodne za izgradnju fiksne i mobilne telefonije i internetizacije Srbije. 

Bio je predsednik Upravnog odbora JP PTT Srbija i predsednik Upravnog odbora “Jugoimport SDPR”.

Od 2000. godine obavljao je funkciju saveznog poslanika Demokratske stranke u Veću građana i funkciju potpredsednika Skupštine SRJ. Tokom tog mandata bio je predsednik Odbora za kontrolu službi bezbednosti. U sazivu prve Skupštine  državne zajednice Srbije i Crne Gore, obavljao je funkciju šefa poslaničkog kluba DOS-a. 

Prvi put je izabran za potpredsednika Demokratske stranke 2000. godine, a ponovo je izabran 5. oktobra 2001. godine. 

Bio je prvi predsednik Komisije SRJ za kontrolu saveznih službi bezbednosti, koja je konstituisana 2003. godine, a u martu iste godine imenovan je za člana Saveta za državnu bezbednost pri republičkoj vladi. 

Od marta 2003. godine do aprila 2004. godine obavljao je funkciju ministra odbrane u Savetu ministara Srbije i Crne Gore. Kao ministar odbrane pokrenuo je proces reforme sektora bezbednosti i sistema odbrane, što je rezultiralo donošenjem strateških dokumenata i modernizacijom i profesionalizacijom Vojske Srbije u skladu sa NATO standardima, a tokom njegovog mandata Srbija je pristupila Partnerstvu za mir i obnovljeno je učešće Srbije u međunarodnim mirovnim misijama. 

Od februara do juna 2004. godine bio je šef poslaničkog kluba Demokratske stranke u Narodnoj skupštini Republike Srbije. 

Za predsednika Demokratske stranke izabran je prvi put na XI Skupštini DS 22. februara 2004. fodine. Drugi put je izabran na tu funkciju na XII Skupštini DS, 18. februara 2006. godine i treći put na XIV Skupštini DS, 18. februara 2010. godine. 

Za predsednika Republike Srbije izabran je prvi put u junu 2004. godine. Na mesto predsednika Republike Srbije ponovo je izabran 3. februara 2008. godine. Funkciju predsednika Srbije obavljao je do aprila 2012. godine, kada je skratio mandat rukovođen željom da se zaokruži jedan politički ciklus nakon što je Srbija dobila status kandidata za punopravno članstvo u Evropskoj uniji, kako bi sve institucije u Srbiji dobile novi mandat. Kao predsednik Srbije započeo je i sprovodio proces regionalnog pomirenja i pune regionalne saradnje.  Njegova politika regionalnog pomirenja bila je orijentisana pre svega na proces pomirenja između Srba, Albanaca, Bošnjaka i Hrvata. Kao predsednik Srbije uputio je javno izvinjenje za zločine učinjene  prema pripadnicima tih naroda. Tokom njegovog predsedničkog mandata Srbija je potpisala Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju i dobila status kandidata za punopravno članstvo u Evropskoj uniji. Tokom predsedničkog mandata Borisa Tadića u Srbiji su uspostavljene prve nezavisne demokratske institucije i regulatorna tela i Srbija je okončala saradnju sa Haškim tribunalom ispunjavaći međunarodne obaveze prema tribunalu. Kao predsednik Srbije pokrenuo je borbu protiv organizovanog kriminala i inicirao aktivno učešće Srbije u borbi protiv globalnog organizovanog kriminala i međunarodnog terorizma, u saradnji sa međunarodnim bezbednosnim institucijama. Kao predsednik Srbije inicirao je i sprovodio proces izgradnje unutarnacionalnog konsenzusa ključnih političkih aktera oko strateškog opredeljenja Srbije za članstvo u EU. 

Na XV Skupštini Demokratske stranke, novembra 2012. godine, izabran je za počasnog predsednika Demokratske stranke. Tu funkciju je obavljao do 30. januara 2014. godine kada dao ostavku na mesto počasnog predsednika i istupio iz članstva Demokratske stranke zbog političkog razmimoilaženja sa rukovodstvom stranke. 

U februaru 2014. godine osnovao je  Novu demokratsku stranku, koja je oktobra 2014. godine, referendumskom odlukom svih clanova i prijatelja stranke, preimenovana u Socijaldemokratsku stranku. Na prvim demokratskim direktnim unutarstranackim izborima u istoriji srpskog parlamentarizma, na kojima su glasali svi clanovi i prijatelji stranke, izabran za prvog predsednika Socijaldemokratske stranke oktobra 2014. godine.

Od 2012. godine, dve godine je bio član predsedništva Partije evropskih socijalista. 

Od 2012. godine član je organizacije Club de Madrid. 

Jedan je od osnivača Progresivne alijanse, osnovane u Lajpcigu 2013. godine.

Od 2014. godine je član međunarodnog savetodavnog odbora kompanije “Telenor”-a i član međunarodnog savetodavnog odbora “UniCredit”-a.

Od 2013. godine je član Upravnog odbora centra za kulturnu i međunarodnu saradnju “Nizami Gandževi”.

Od 2014. godine je član Savetodavnog odbora Evroazijskog komiteta. 

U aprilu 2015. godine izabran je za člana Upravnog odbora i Nominacionog komiteta Aleksandrijske biblioteke. 

Bio je nosilac i učestvovao u više misija demokratizacije i rešavanja konflikata u zemljama širom sveta.

Nagrade i priznanja

-Evropska nagrada za političku kulturu, Ringier Fondacija (Švajcarska, 2007.)

-Medalja za doprinos pobedi Ruske federacije (Moskva, 2008.)

-Quadriga Award (Berlin, 2008.)

-Zlatni ključevi grada Madrida (Madrid, 2009.)

-Počasni doktorat Dimitrie Cantemir hrišćanskog univerziteta (Bukurešt, 2009.)

-Steiger Award of Rhine-Ruhr (Nemačka, 2010.)

-Zlatna medalja helenskog parlamenta (Atina, 2010.)

-Jubilarna medalja "65 godina od pobede u svetskom ratu 1941-1945." (Rusija, 2010.)

-Polak nagrada (Prag, 2010.)

-Nagrada "Sever-Jug" Saveta Evrope za 2011. (Portugal, 2011.)

-.Medalja Evropskog pokreta BiH za postignuća u regionalnom pomirenju (Banja Luka, 2011.) 

-Medalja Republike Srpske (Banja Luka, 2012.)

-Međunarodna nagrada Ilyas Afandiyev (Azerbejdžan, 2012.)

-Red Bock nagrada (Nemačka, 2012.)

-Evropska medalja za toleranciju (Brisel, 2012.)