Симјановски: Ментална хигијена заједнице као развојна шанса града

Колекција чланака: Суботичка политичка арена
Мултикултуралност и мултиконфесионалност

У овом серијалу блока Суботичка политичка арена постављено је следећа питање:
- Да ли су у овом времену мултинационалност и мултиконфесионалност наше средине постали хендикеп у развоју нашег града? - а одговор на то дају, у низу, наши суграђани из различитих етничких група, заинтересовани за бољитак наше заједнице, овог пута Озрен Симјановски из заједнице Македонаца.
 
У свом настанку појам мултикултураланости подразумевао је компромис и међусобну повезаност у једну развојну интелектуалну заједницу. Данас исти термин представља управо супрутно, односно друштвену различитост а не заједништво, шта више мултикултурализам заговара реконструкцију, рехабилитацију и заштиту аутономних интереса националних заједница, те је добра дефиниција да је Мултикултурализам првенствено нова идеологија односно политичка теорија која упућује на признавање културних разлика и позитивну афирмацију различитости као нужног услова људске егзистенције.

Међутим по доминантном тумачењу мултикултурализам је позитиван само ако заговара суживот мањинских и депривилегираних група с доминантним друштвом, а због такве нејасноће као дефиниције посебно морамо водити рачуна о специфичностима локалних прилика и различитих конотација: националних, историјских, политичких, социјалних …итд, како би одговор на васе питање:Да ли су у овом времену мултинационалност и мултиконфесионалност наше средине постали хендикеп у развоју нашег града? добио адекватно  значење. Можемо констатовати да су мултикултуралистички институционални предуслови, свакако: слобода изражавања, прихваћање процедуре и темељних етичких норми, адекватни јавни простори, једнака права, и јавно одговорна структура власти, уз есенцијалне политичке врлине: међусобно поштовање, “толеранцију”, самоограничавање, различитост, отвореност, а све наведено заправо сажима кумулативни учинак национализма, религије и језичне припадности.

Нико не носи народну ношњу зато што припада некој “култури”, него зато што је својом сопственом вољом у једном тренутку донео такву одлуку. Реч је дакле о нечијој индивидуалној, грађанској одлуци да се облачи како пожели, једе што пожели и – ако је верник – поштује ритуале своје вере. Право на властити стил облачења и слобода вероисповести су, темељне европске политичке и етичке вредности.  Толеранција је врлина која се не практикује поштивањем националних или верских различитости, него поштивањем и прихватањем разлика између сваког појединог човека, јер сваки је засебна целина. Те различите целине понекад имају сличне, понекад различите интересе, понекад говоре различитим језицима и моле се различитим боговима на различит начин, понекад се учлањују у различита удружења (писаца, коморе, политичке странке,  синдикате, понекад су сами, понекад су у браку, понекад агресивни и глупи, понекад племенити и мудри…итд), а у том контексту сваки конфликт који прелази одређену границу пристојности или друштвене опасности сматра се неморалним, односно незаконитим, као што се свака толеранција сматра  друштвено корисном врлином. Било да је реч о групи или заједници, било да је реч о државама, и религијама.

Лично за мене, суштинско питање јесте како дугорочно планирати и остварити да наш град Суботицу, такву каква јесте, грађанска, и мултиетничка, истовремено форматирамо да сачува све своје националне заједнице са свим њиховим посебностима, односно идентитетским карактеристикама, и да их као такве стави у службу развоја нашег града.

У том контексту смо сви на истом задатку, да конструктивним идејама и предлозима стварамо атмосферу за мултиетничко разумевање и зближавање. Зближавање од кога ће сви имати користи и које ће се заснивати на принципима пуног међусобног уважавања и чињенице да заједно конституишемо биће нашег града. Таква атмосфера гарантује Суботицу у којој ће се сваки добронамеран човек осећати пријатно, таква атмосфера омогућиће свима да слободно својим идентитетом оснаже укупну вредност живота. У таквом граду неће бити неопходно бавити се искључиво националним интересима, већ свим оним што ће Суботицу као нашу заједничку кућу учинити комотнијом и удобнијом за све грађане односно националне заједнице које живе у њој.
Одговорни доносиоци одлука у нашем граду, имају обавезу да обавештавају јавност о стању у друштву, поготово кад су теме локалне попут наших Суботичких, јер уколико се као алтернатива мултикултурализму нуди јасан осећај националног идентитета који је свима отворен, то не представља ништа друго него други израз за асимилацију.  Да будем савршено јасан, и да ствар поједноставим до максимума, немам ништа против асимилације под условом да сам, слободном вољом, и ничим изазван, из пуког хира, једног дана одлучим престати јести “Буњевачки приснац” и пређем на “Мађарски гулаш”, и осећати се братски међу друговима који ето воле гулаш, то је моја приватна ствар, али ако се као љубитељ  “Буњевачких приснаца” нађем међу онима који воле “Мађарски гулаш”, и они ми љубазно или нељубазно ставе до знања да се морам одрећи од “Буњевачких приснаца” ако желим опстати међу њима – то је ултиматум. Могу ми понудити слободу избора између “Мађарског гулаша”, из Чантавира или Хајдукова, али док год то значи да се зато морам одрећи “Буњевачких приснаца” из Ђурђина хвата ме страх од такве појаве

На основу наведеног смо отворили више питања за свакога ко прочита наш разговор, где су заправо границе између такозваних култура и обичаја? Откуд некоме право да захтева прихваћање нечега само зато што то сматра својим? И откуд му право да захтева сумљу и опрез према свему што је туђе? Откуд некоме право да појмове своје и туђе користи тако самоуверено? Када, где, којим поводом и у којем саставу је одржан састанак на којем је тачно утврђено што је чије, поготово у граду попут Суботице где су кроз векове живели и често се мењали господари као и имена града. Од првог – Забатка, Сзент-Мариа, Мариа-Тхересиополис, Мариа Тхересиенстадт, Сзабадка до данашњег Суботица, промењено је више од двесто назива, тако да је у историјском контексту ексклузивитет на било шта у нашим Суботичким локалним оквирима, веома споран, а сама мултинационалност и мултиконфесионалност наше средине не морају бити хендикеп већ развојна шанса нашег града?

Извор: www.subotica.info 
Фото: www.subotica.info